Strijeljanoj maloj Ani studentkinji – Radovan Zogović

Mi smo voljeli vjetar po tek isklasaloj zobi, i snijeg gradski – po trepavicama zvjezdice i latice. I imali smo – čas u mojoj, čas u njenoj sobi – uramljenu kopiju Renoarove Čitačice. I imali smo, nas dvoje, iz skupnog bježanja od žandara, iz zaklona najzad, poljubac koji nijesmo ponovili. Neizbježni poljubac iza susreta očiju od sreće i od žara; nezaboravni, o kojemu nikad nijesmo … Настави са читањем Strijeljanoj maloj Ani studentkinji – Radovan Zogović

Prolog za nenapisanu poemu – Radovan Zogović

Sjeme ove pjesme počelo je u meni da klica u marš – koloni po jedan, u Petoj ofanzivi. Prolog je napisan pod vatrom nemačkih haubica pred raskinutim žičanim mostom na Pivi. Sto mi je bio kamen. Po njemu je, tresući se, smreka prosipala zemlju s četinom, čim padne plotun granata. I konj je kopao nogom, i dirao me gubicom iza vrata, nestrpljiv, uznemiren: Što sjediš? … Настави са читањем Prolog za nenapisanu poemu – Radovan Zogović

Пркосне строфе – Радован Зоговић

Посвећено странцу који је љутито рекао: „Ви заборављате да сте мала земља.“ Мала? – Питајте њемачке моторизоване звијери: Кад су је, и гдје до краја успјеле да преброде? – Не! Мјером за простор једноспратни не измјери земљу – горостасни споменик јунаштва и слободе! Вјекове питај! Олује градобитне: Гдје копита тучна разбију, гдје крила пустошна поломе? – На равнинама бескрајним, или о врхове гранитне – мрке, … Настави са читањем Пркосне строфе – Радован Зоговић

Iako neće doći – Radovan Zogović

– majkama, udovicama, sestrama crvenoarmejaca koji su pali na našim poljanama – Ja znam puti su njini nedohodni i oni nikad neće stići na rodna polja, pod trepetne brezove sjene, niti će kucnuti u okna, kao da bace proso, ni ozariti majke, ni sestre tavne, ni žene, ni pogladiti rukom dijete zlatokoso; i neće sjesti na traktor, što drhti pred prvim skokom, niti će s … Настави са читањем Iako neće doći – Radovan Zogović