Синови глади – Коста Апостолов Солев – Рацин

… Ничега немам … син сам глади: кроз свет, на телу свом, носим њен жиг. Ни очи немам: погледи ми разум леде, а уста јазбина за по који језиви крик. Презрење и смех награда ми је од свега и амфорно ћутање природе, земље и неба. О, зашто то? … О, мени је само свега скитање и свет и комад суха хлеба. Мржња моја плод је … Настави са читањем Синови глади – Коста Апостолов Солев – Рацин

До еден работник – Кочо Рацин

Да бидеш човек, да имаш топла крв, да мислиш со глава и да работиш со рака и па да бидеш нешто мртво. През цел свој живот и ден и ноќ да се трудиш и мачиш и па да бидеш гладен и страден. Работник – патник: да немаш ништо, да страдаш за сичко – а ти и твоите браќа да праите се! Палати да праиш да … Настави са читањем До еден работник – Кочо Рацин

Balada o nepoznatom vojniku – Kosta Racin

Negdje u polju bitoljskom, žalosna vrba tuguje pod vrbom grob bez oznake, u grobu vojnik nepoznat. Leži od rata svjetskoga, leži i već se raspao silna ga tuga izjela, zašto je ovdje pogin’o. Kraj njega nikoga nema tek nebo plavo nad njime i zemlja pod njim šutljiva nad grobom vrba žalosna. A tamo u gori zelenoj u bezbroj raka snivaju junaci slavni narodni za zemlju … Настави са читањем Balada o nepoznatom vojniku – Kosta Racin