Nad čaurama – Dušan Kostić

Ptica me tamno krilom takla, trava mi ognjem oči srela. Pijem li čašu zadnju pakla, s posljednjim krikom na dnu vrela? Svejedno. Nije grob Sutjeska, ni bol rešetke, jeka zvona. Svejedno. Mržnjo mitraljeska, nad čaurama izrašće ona! … – Dušan Kostić, Peć, 23.01.1917 – Meljine, 19.10.1997. g. Po završetku gimnazije studirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Još kao đak i kasnije kao student pisao … Настави са читањем Nad čaurama – Dušan Kostić

Kolona u noći – Dušan Kostić

Što li to blješti za tamnom šumom, ko li to maršuje tvrdim drumom u snježnu maglu noći? Kad šumi Vrbas, pjenom zasipa, i voz krvavo bdije s nasipa – ko bi to htio proći? Ko da potrga te puste pruge, ko da raznese te lance duge, iskida tijelo druma? Ima li srca što mržnjom gori, bdiju li oči, puška li zbori iz mraka ovih šuma? … Настави са читањем Kolona u noći – Dušan Kostić

Дјечак на камену – Душан Костић

Њега нећу наћи. Камен нећу познати. Све је заборављено. Биле су плаве очи на камену, далека случајна жено. Ни твој, ни мој. Али наш. Нашли смо га таквог иза колоне зајезерене румено горким грохотом птица лимених – сашлих са једних других грана, са једних тамних небеса чије ће звијезде клетва скаменити на вијеки вјеков да све буде тамо камен, и камен лежај, и камен трава … Настави са читањем Дјечак на камену – Душан Костић