Палата је сазидана – Душан Јерковић

Као жиле храстове, усађене им ноге у блату до колена. Киша је и не одмара се човек који вреди. Зјапи дубина. Темељи ту ће се сабити. Од влажних дасака никла малена барака. Одмор је у њој крај заложене ватре. Дим се са дисањем уснулих и задахом зноја шири. Уклупчана телеса на земљаној постељи леже. Из џепа једнога од њих сличица детета вири. Расте кућа све … Настави са читањем Палата је сазидана – Душан Јерковић

Tuga – Dušan Jerković

U magli hod i mutno priviđenje.. Srce življe prostruji, kada procveta noć. Svetiljke i zvezde blistaju. Bliži se smirenje I slutnja iz ugla se javlja da će ti neko doć. A tama na dušu pada I u njoj zajeca tuga. Nemir za nemirom tone… Za nadom čežnja i nada, A svuda suton, bez druga. Samo zvezde u oblačju rone… I neko tu, blizu, plače i … Настави са читањем Tuga – Dušan Jerković

Radnik na pristaništu – Dušan Jerković

Svakog dana sa okrajkom hleba kroz grad poneće noć na putu svom iz predgrađa, do šlepova teretnih gde u znoju, kao poluga savijen, po ceo dan mrki ugalj vuče. Tugom zagledan u brod koji odlazi, daleko bi želeo poć`. Zastane samo na tren, dok obalom trešti svađa. Danas ga nadzornik psuje još gore nego juče. Bez reči tovari ugalj sa šlepa dole na obalu strmu, … Настави са читањем Radnik na pristaništu – Dušan Jerković