Teret rođenja – Veljko Vlahović

Crna Gora, 1945. Moje misli i prva saznanja rodila su se ovdje, izmedju Kamenika, Komova, Prokletija i Durmitora. Kasnije sam ih neprekidno pronalazio – širom svijeta. Nikada pronađene do kraja te misli stalno su se vraćale Crnoj Gori. Osjećao sam da svijetom nosim teret rođenja – teret Crne Gore… Nositi neprekidno u sebi Crnu Goru znači i dar i prokletstvo. Crna Gora je i morska … Настави са читањем Teret rođenja – Veljko Vlahović

До еден работник – Кочо Рацин

Да бидеш човек, да имаш топла крв, да мислиш со глава и да работиш со рака и па да бидеш нешто мртво. През цел свој живот и ден и ноќ да се трудиш и мачиш и па да бидеш гладен и страден. Работник – патник: да немаш ништо, да страдаш за сичко – а ти и твоите браќа да праите се! Палати да праиш да … Настави са читањем До еден работник – Кочо Рацин

Kad su Sremci krenuli sa te Fruške gore

Kad su Sremci krenuli iz te Fruške gore i odoše za Bosnu tamo da se bore. Kad su došli do vode, do te reke Save, ugledaše Majevicu, brda joj se plave. Oj, ti Bosno ponosna, visokih bregova, eto tebi u pomoć sremačkih sinova. Da bijemo fašiste, da ih uništimo, porobljenu domovinu, da oslobodimo. _________________________________________________________________________ „Kad su Sremci krenuli sa te Fruške gore“ ili „Dolazak Sremaca … Настави са читањем Kad su Sremci krenuli sa te Fruške gore

Крваво злато – Јован Поповић

Плодне наше њиве отровним плином уништене, У паклено ждрело нужда нас голе гони. Из мрака у мрак дизалица нас враћа изломљене, Из крви и зноја нашег ничу – за друге – милиони. Комадић нашег живота у сваком жутом грумену, Сваким ударцем маља по своме темену кујемо. Крваво злато је то! Ми дајемо крв нашу румену, Високо над нама звек злата и смех обесни чујемо, Наше … Настави са читањем Крваво злато – Јован Поповић

Strijeljanoj maloj Ani studentkinji – Radovan Zogović

Mi smo voljeli vjetar po tek isklasaloj zobi, i snijeg gradski – po trepavicama zvjezdice i latice. I imali smo – čas u mojoj, čas u njenoj sobi – uramljenu kopiju Renoarove Čitačice. I imali smo, nas dvoje, iz skupnog bježanja od žandara, iz zaklona najzad, poljubac koji nijesmo ponovili. Neizbježni poljubac iza susreta očiju od sreće i od žara; nezaboravni, o kojemu nikad nijesmo … Настави са читањем Strijeljanoj maloj Ani studentkinji – Radovan Zogović

Mračno doba – Ivan Goran Kovačić

U tuđem kraju tuđe planine, U tuđem polju tuđa mi žita, I tuđe ptice, tuđe daljine – I vječno žedan pijem iz sita. Mračno je sunce, preduge noći, I nigdje ne sjaš, moja zvijezdo – Moram se vratit: u šume poći, Gdje srce stane u svako gnijezdo. Na bistrom slapu oprat ću tijelo, Nakvasit usta suha od žeđi, Studenom vodom otrti čelo, I bit ću … Настави са читањем Mračno doba – Ivan Goran Kovačić