Djeca rata – Janko Đonović

Kada mi ludački jauknemo, djeca velikog rata, ne čudite nam se, budući. Jer naše su zjenice mutne kao nebo zimnje, mutne i prepune vriskanja. Jer naše je srce kao kula izrešetano prvim šrapnelima koji su sa krvavim suncem nagovještavali dane klanja. I mi smo bili na starim, žutim odrovima u mnogim noćima rana umiranja… Zato, o zato, kad zadrhtimo mi, djeca velikog rata, ne čudite … Настави са читањем Djeca rata – Janko Đonović

Krik rudara – Nedjelko Radić

Crna zemljo, majko znoja, što nam tareš naše tijelo, Pa kroz tebe svakog dana Prolazimo neveselo? Crna zemljo, kosti naše Ti si svakom izmotala. E, pa reci, majko naša, Kakvo si nam dobro dala? Crna zemljo, majko bola, Al` i naših ljutih rana, Svaka gruda tvog je uglja Krvlju našom pokapana. ________________________________________________________________ Nedjelko Radić rođen 1902. g. u selu Klopče, Zenica. Zverski mučen, a zatim … Настави са читањем Krik rudara – Nedjelko Radić

Pred smrtjo – Karel Destovnik Kajuh

Kadar žalosten sem in potrt, denem svoje misli med dlani. Kakor bi umiral se takrat mi zdi, kot da oznanjal bi skovir mi smrt… Ali predno mi skovir odpoje; malo preden bom umrl, se bom v tihi hram zaprl in izpel vse pesmi svoje. – – – – – – – – – Pred smrću Kad stanem tužan i klonem, i stavim misli među ruke … Настави са читањем Pred smrtjo – Karel Destovnik Kajuh

Поновни сусрет у јутро – Оскар Давичо

Већ свиће за радише и мајке из авлије, за фузбал који пикају деца из града, за малог голмана ког и сунце нежније љуби у врат топли, тамо где киша не пада. Скоро ће у школу, помислио сам, биће­ шта хоће – радник! шта треба – капетан брода! а можда учитељ као Зрењанин, и децу · учиће… Тад га угледах: прав стоји, леп као слобода. Мислима … Настави са читањем Поновни сусрет у јутро – Оскар Давичо

Прича о изгубљеној – Бранко Ћопић

„Још живиш, можда, а можда умрла си, ал давни кад ми проговоре гласи, твоје ми име донесу…“ (Из чешке лирике) Као да опет гледам: ево сурових дана… Рано je прољеће било, а тебе опече, у сутон, пољубац развигорца и руке, сироте двије, клонуше пусто у крило; снена од пупова, над тобом, тамна се зањиха грана. Шапатом тугованка са усана ти слети; „О, пушко, по крви … Настави са читањем Прича о изгубљеној – Бранко Ћопић

До еден работник – Кочо Рацин

Да бидеш човек, да имаш топла крв, да мислиш со глава и да работиш со рака и па да бидеш нешто мртво. През цел свој живот и ден и ноќ да се трудиш и мачиш и па да бидеш гладен и страден. Работник – патник: да немаш ништо, да страдаш за сичко – а ти и твоите браќа да праите се! Палати да праиш да … Настави са читањем До еден работник – Кочо Рацин

Крваво злато – Јован Поповић

Плодне наше њиве отровним плином уништене, У паклено ждрело нужда нас голе гони. Из мрака у мрак дизалица нас враћа изломљене, Из крви и зноја нашег ничу – за друге – милиони. Комадић нашег живота у сваком жутом грумену, Сваким ударцем маља по своме темену кујемо. Крваво злато је то! Ми дајемо крв нашу румену, Високо над нама звек злата и смех обесни чујемо, Наше … Настави са читањем Крваво злато – Јован Поповић