Поновни сусрет у јутро – Оскар Давичо

Већ свиће за радише и мајке из авлије, за фузбал који пикају деца из града, за малог голмана ког и сунце нежније љуби у врат топли, тамо где киша не пада. Скоро ће у школу, помислио сам, биће­ шта хоће – радник! шта треба – капетан брода! а можда учитељ као Зрењанин, и децу · учиће… Тад га угледах: прав стоји, леп као слобода. Мислима … Настави са читањем Поновни сусрет у јутро – Оскар Давичо

Прича о изгубљеној – Бранко Ћопић

„Још живиш, можда, а можда умрла си, ал давни кад ми проговоре гласи, твоје ми име донесу…“ (Из чешке лирике) Као да опет гледам: ево сурових дана… Рано je прољеће било, а тебе опече, у сутон, пољубац развигорца и руке, сироте двије, клонуше пусто у крило; снена од пупова, над тобом, тамна се зањиха грана. Шапатом тугованка са усана ти слети; „О, пушко, по крви … Настави са читањем Прича о изгубљеној – Бранко Ћопић

До еден работник – Кочо Рацин

Да бидеш човек, да имаш топла крв, да мислиш со глава и да работиш со рака и па да бидеш нешто мртво. През цел свој живот и ден и ноќ да се трудиш и мачиш и па да бидеш гладен и страден. Работник – патник: да немаш ништо, да страдаш за сичко – а ти и твоите браќа да праите се! Палати да праиш да … Настави са читањем До еден работник – Кочо Рацин

Крваво злато – Јован Поповић

Плодне наше њиве отровним плином уништене, У паклено ждрело нужда нас голе гони. Из мрака у мрак дизалица нас враћа изломљене, Из крви и зноја нашег ничу – за друге – милиони. Комадић нашег живота у сваком жутом грумену, Сваким ударцем маља по своме темену кујемо. Крваво злато је то! Ми дајемо крв нашу румену, Високо над нама звек злата и смех обесни чујемо, Наше … Настави са читањем Крваво злато – Јован Поповић

Strijeljanoj maloj Ani studentkinji – Radovan Zogović

Mi smo voljeli vjetar po tek isklasaloj zobi, i snijeg gradski – po trepavicama zvjezdice i latice. I imali smo – čas u mojoj, čas u njenoj sobi – uramljenu kopiju Renoarove Čitačice. I imali smo, nas dvoje, iz skupnog bježanja od žandara, iz zaklona najzad, poljubac koji nijesmo ponovili. Neizbježni poljubac iza susreta očiju od sreće i od žara; nezaboravni, o kojemu nikad nijesmo … Настави са читањем Strijeljanoj maloj Ani studentkinji – Radovan Zogović

Mračno doba – Ivan Goran Kovačić

U tuđem kraju tuđe planine, U tuđem polju tuđa mi žita, I tuđe ptice, tuđe daljine – I vječno žedan pijem iz sita. Mračno je sunce, preduge noći, I nigdje ne sjaš, moja zvijezdo – Moram se vratit: u šume poći, Gdje srce stane u svako gnijezdo. Na bistrom slapu oprat ću tijelo, Nakvasit usta suha od žeđi, Studenom vodom otrti čelo, I bit ću … Настави са читањем Mračno doba – Ivan Goran Kovačić