Pjesma u žitu – Vladimir Čerkez

Plavi jorgovan njiše zoru. I zvijezde gasnu horizontom. Ležim u žitu – zelenom moru. Kaplju rakete dalekim frontom. Muklo se valja tutanj boja. Dim paljevina vjetar nosi. U blatu sa mnom četa moja I vlati žita u crnoj kosi. Ne plaši mene zora ova. Lažno se smješka ratna sreća. Nebo i zvijezde umjesto krova, Al taj jorgovan na svadbe sjeća. Iz grmlja srebrn zvončić ptice … Настави са читањем Pjesma u žitu – Vladimir Čerkez

Pastiri – Ivan Goran Kovačić

Pastir – vjetar zviždi dugim bičem: Iza gore goni ovce: oblake. Onda siđe k meni na livadu I zelenom se travom valjamo. Kad ogladnim, potrese krošnjama, U krilo baci slatke plodove. Poškaklja me, pa se nasmijemo. Mirno pasu ovce na livadi. Lista brzo moju početnicu I sa mnom čita sitne pjesmice; Čujem, na povratku s paše večernje: Šapuće ih lišću u krošnjama. ______________________________________________________ Jugoslavenski pjesnik … Настави са читањем Pastiri – Ivan Goran Kovačić

Kljuse – Ivan Goran Kovačić

Klonulo je kljuse kraj puta, sred snijega: Dršće izranjeno; porasla mu dlaka Ko lešu; kolone prolaze kraj njega Bez glasa, u gluhu jarku njegva mraka. Tu stoji na mjestu i noći i dane, Ko da je ukleto, bez kretnje, nit miče Repom; na njem samo pomiču se rane Živeći i rastuć; dlaka dalje niče. Kao mahovina na grobu, i trava. Mršavi mu truplo, polako se … Настави са читањем Kljuse – Ivan Goran Kovačić

Синови глади – Коста Апостолов Солев – Рацин

… Ничега немам … син сам глади: кроз свет, на телу свом, носим њен жиг. Ни очи немам: погледи ми разум леде, а уста јазбина за по који језиви крик. Презрење и смех награда ми је од свега и амфорно ћутање природе, земље и неба. О, зашто то? … О, мени је само свега скитање и свет и комад суха хлеба. Мржња моја плод је … Настави са читањем Синови глади – Коста Апостолов Солев – Рацин

Djeca rata – Janko Đonović

Kada mi ludački jauknemo, djeca velikog rata, ne čudite nam se, budući. Jer naše su zjenice mutne kao nebo zimnje, mutne i prepune vriskanja. Jer naše je srce kao kula izrešetano prvim šrapnelima koji su sa krvavim suncem nagovještavali dane klanja. I mi smo bili na starim, žutim odrovima u mnogim noćima rana umiranja… Zato, o zato, kad zadrhtimo mi, djeca velikog rata, ne čudite … Настави са читањем Djeca rata – Janko Đonović

Krik rudara – Nedjelko Radić

Crna zemljo, majko znoja, što nam tareš naše tijelo, Pa kroz tebe svakog dana Prolazimo neveselo? Crna zemljo, kosti naše Ti si svakom izmotala. E, pa reci, majko naša, Kakvo si nam dobro dala? Crna zemljo, majko bola, Al` i naših ljutih rana, Svaka gruda tvog je uglja Krvlju našom pokapana. ________________________________________________________________ Nedjelko Radić rođen 1902. g. u selu Klopče, Zenica. Zverski mučen, a zatim … Настави са читањем Krik rudara – Nedjelko Radić

Jasenovac – Drago Ivanišević

Mogu li ja, može li itko živ koji nije tonuo, koji se nije raspadao u onom nadpaklu (evo sad ljetnog sunca na mojoj ruci), može li, kažem, itko naslutiti, kamoli iskazati tu stravu? To grumenje sivila u vama, tu bezizlaznost, taj očaj što si čovjek, što si bio i što si prestao biti čovjek, i što u onome drugome koji te goni poput zvijeri ne … Настави са читањем Jasenovac – Drago Ivanišević