Рањеник на Јахорини – Крсто Кривокапић

Испод четинара као црна змија,
ледом завијаног фебруарског дана,
младалачким жаром намете пробија,
Будове бригаде чета партизана.

Шкрипе носила на повијена леђа,
студ хвата. Лед се по жилама мути.
— Лагано, друже! Рана јаче вређа,
рањеник јечи, док планина ћути.

Ко румене руже, крв рањеног друга
кап по кап се стаче дубоком пртином.
— Спустимо носила. Разлеже се туга,
кроз јаруге црне пустом Јахорином.

Мушко је срце престало да бије,
Гледамо га неми… Потекоше сузе.
А срца цвиле пустињом што вије:
— Планино, туго, зашто нам га узе?

Ковитла бура. У покрову белом
носила нестају. Већ је сумрак пао…
А руже румене Јахорином целом
ничу, цветају румене од крви.

Испод четинара, као црна змија,
ледом завијаног фебруарског дана,
младалачким жаром намете пробија
Будове бригаде чета партизана.

– На Јахорини, 18. марта 1945. године. (Прештампано из „Звијезде“, листа Треће дивизије Југословенске армије, бр. 1. март 1945).

Спомен – плоча на згради у Колашину испред које је формирана Седма бригада.
_______________________________________________
Крсто Кривокапић 1920. – 1945. г.
Следећи део текста преузет је из књиге: – Седма црногорска омладинска бригада „Будо Томовић“ – Зборник сјећања, Титоград, 1980. –
БОРАЦ И ПЈЕСНИК
У освит слободе, 6. априла 1945. године, погинуо је на Илиџи крај Сарајева Крсто, Симов, Кривокапић, млади даровити пјесник из Трешњева код Цетиња, руководилац одсјека за штампу и пропаганду Седме омладинске бригаде „Будо Томовић“. Поводом његове смрти, „Застава“, орган II ударног корпуса НОВ јављала је с фронта: „Неустрашиви син црногорских кршева, понос омладине свога краја и љубимац Седме црногорске бригаде Крсто Кривокапић пао је пред Сарајевом“.
Погинуо је у 25-тој години живота, на дохвату побједе о којој је заносно и визионарски говорио и писао. Остао је вјечно млад, у живом и болном сјећању, нарочито његових ратних другова, са којима је високо и гордо пронио заставу Будове бригаде на свим њеним бојним релацијама, од Тараша и Спужа, преко Берана, Дуге Пољане, Крнова, Јахорине и Игмана, до кобног дана крај топлих извора Илиџе у освит слободе којој је радосно клицао у својим стиховима пуним пркоса, бола и непролазне љепоте.
Своја ратна искуства, борбени занос и пламену вјеру у побједу преносио је нештедимице на борце омладинце све до посљедњег даха, живом и писаном ријечју.
Мушо Шћепановић (…)

– На фотографији, горе: Будимир Будо Томовић (Цетиње, 21. септембар 1914. — околина Колашина, 20. март 1942. године), учесник Народноослободилачке борбе секретар ПК СКОЈ-а за Црну Гору и Боку, члан ЦК СКОЈ-а, ПК КПЈ за Ц. Гору и Боку и члан Главног штаба НОПО за Црну Гору. Почетком 1942. године у време тешких борби између партизана и италијанско – четничких јединица, Будо обилази терен и партизанске јединице, и посећује омладинске састанке. Погинуо је 20. марта 1942. године, на путу за Колашин, где је требало да се повеже с јединицама Баја Секулића, које су водиле тешке борбе с четницима.
Његово име је носила Седма омладинска бригада. Народни херој Југославије је од 11. јула 1945. г.
О Будимиру Томовићу и стварању Будове бригаде на линку – http://www.znaci.net/00003/471.pdf

Advertisements

Ostavi komentar

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s