Пркосне строфе – Радован Зоговић

Посвећено странцу који је љутито рекао:
„Ви заборављате да сте мала земља.“

Мала? –
Питајте њемачке моторизоване звијери:
Кад су је,
и гдје
до краја успјеле да преброде? –

Не!
Мјером за простор једноспратни
не измјери
земљу –
горостасни споменик јунаштва и слободе!

Вјекове питај!
Олује градобитне:
Гдје
копита тучна разбију,
гдје крила пустошна поломе? –
На равнинама бескрајним,
или о врхове гранитне –
мрке,
пркосне,
неболомне!

Мален? –
Дешифруј ријеч.
Значи ли –
малољетан?
Триглав малољетан?
Ал` Триглав –
намјесника неће!
– Што понос,
што занос малене земље
Теби смета?

Што мањи…
сметају већем?
Нама је по мјери,
по стасу нашем
домовина наша
скројена –
ни тијесна,
ни кратка,
ни голема.

И што се ти,
из големе,
на земљу неголему машаш? –
ту мјеста
за двојицу нема!
Мала? –
Срце је домовини мјера.
Срце од среће и боли.
Моје је пуно Републике моје.
У твом је –
краљевство твоје.

Станимо.
Лицем к лицу.
Регрутски,
комисијски голи.
– Је л` срце твоје
веће –
као земља твоја што је?!
Бије ли
ситније
срце у земљи од мање хвати?
Свој понос,
у земљи својој,
по чијем да мјерим декрету?
Не!
Живи не трпе мјеру.
И ником нећемо дати
да срце наше,
и право срца,
мјери на метар и монету!

Мала? –
Млаз крви
домовини мојој је
метар.
Метар за простор,
за путеве њене и
међе.
Мјери
по трагу крви
и наших и душманских чета –
и краја
бити неће!
Не!

Мјером за простор једноспратни,
на метре, на аршине,
не мјери земљу –
горостасни пријесто слободара.
Земљу
што олује ломи,
што облаке одбија и пара
земљу –
велику у висине!


Радован Зоговић о себи: „Рођен сам 19. августа 1907. г. у селу Машници, на Лиму, на ондашњој црногорско – турској граници. И тако је моје дјетињство, оно које памтим, почело с ратом. И како се почело с ратом, тако се и наставило читавог живота: ратови на својој земљи, ратови у другим земљама, али и такође преживљавани као рјешавање сопствене судбине; ратови ослободилачки, освајачки, злочиначки, неправедни или праведни. И ја од првог свог става према њима, а особито од онога дана кад сам постао комунист, нијесам могао да будем ни приврженик рата уопште, ни пацифист по сваку цијену. (…)
За револуционарни раднички покрет, учинивши даљи логички корак од дотадашњих мутних и анархоидних симпатија, опредијелио сам се (с логичком консеквенцијом да у литератури будем реалист) на самом почетку 3. године студија. Oтада па до рата узимао сам учешћа у разним илегалним или полулегалним потхватима и организацијама покрета, с чега сам био хапшен неколико пута, протјеран на 3. године из Скопља, доживотно из Загреба, итд.(…)
Ратни пут почео сам радом у устаничкој команди, за срез андријевички у Црној Гори, наставио га као издавач заједно с В. Маслешом, малог хектографисаног листа „Слобода“, на планини Коњско код Берана, затим као члан пропагандног одјељења главног партизанског штаба за Црну Гору, члан полит – одијела у двијема бригадама, да га завршим радом у пропагандном одјељењу врховног штаба. Ратна физичка и интелектуална презапосленост свим другим осим литературом, премореност од покрета, особито ноћних, скупни живот и његова истрзаност свакојаке врсте нијесу, бар код људи мојих способности, погодовали континуиранијем књижевном раду. Укратко, ја сам у рату написао врло мало. И ја сам тек 1947. штампао књигу предратних, ратних и поратних пјесама „Пркосне строфе“…
На фотографији горе: Радован Зоговић у партизанима

Advertisements

Ostavi komentar

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s