Дјечак на камену – Душан Костић

Њега нећу наћи. Камен нећу познати. Све је
заборављено.
Биле су плаве очи на камену, далека случајна жено.
Ни твој, ни мој. Али наш. Нашли смо га таквог
иза колоне
зајезерене румено горким грохотом птица
лимених – сашлих са једних других грана,
са једних тамних небеса
чије ће звијезде клетва скаменити на вијеки
вјеков
да све буде тамо камен, и камен лежај, и камен
трава
што мртви дјечак без себе камено спава.
Ни твој, ни мој. Нађен на обронку – без икога
и без имена
и без дланова њежно да мину преко лица.
Курир можда. Од патње до слободе. Кроз све
мракове шума.

Заустављен, прикован жутим осмјехом смрти
у подне,
на завијутку начетог пута. Недоцвалог.
Сјећаш ли се? Срели смо се и застали. Имеђу
нас је био дјечак,
дјечак који више није био. Само ми, и очи плаве
његове
и чуперак, у трешњама; небо без плавила и себе.
Да ли је то капало лишће или зјене твоје над
дјечаком?

Не знам. Све је заборављено.
Твој глас је затреперио, ти си нешто викала?
Ширила руке?
Не знам. Све је заборављено.
Покупила си оружје плавокосог и бомбу дала
мени у руке
као завјет стаблима, вјетру, крилима,
расплетеној коси мајке (гдје је, тужна?).
Надирали су одозго. Хтјели су са свих страна.
Ми смо грабили за четом док су за нама лајали
пси
(колико ли паса, боже!);
меци су звакали лишће, и траву, и камен,
пратећи нас пажљиво и брижно
да за гору не заминемо као мјесечина. Зашли смо.
Нестали смо.

И никад се више нисмо видјели. Све је
заборављено.
Само онај дјечак, мртав, и без имена, на камену –
залебди прољећем каткад да ме под копреном
спомене
на себе и на тебе, далека случајна жено…


Душан Костић (Пећ, 23. јануар 1917. — Мељине, 19. октобар 1997.) Рођен је у Пећи. Детињство је провео у Плаву где је завршио и основну школу. Гимназију је завршио у Беранама, а потом Филозофски факултет у Београду. Као студент, пре Другог светског рата, писао је револуционарне песме. Учествовао је у рату као партизан. После рата је био уредник Радио Београда, листа „Борба“,.. Написао је више збирки песама: „Пјесме“, „Земљи вољеној“, „Поема о граду и љубави“, „Прољеће над ровом“… Написао је затим више романа: „Глува пећина“, „Сутјеска“ итд.

На фотографији: Славољуб Слава Ковић, фотографисан пред егзекуцију 10. јануара 1942. у шабачком логору са урезаном петократком на челу. Славољуб је као шеснаестогодишњи дечак приступио партизанима у родном Богатићу у Мачви. Ухваћен је крајем 1941. Стрељали су га љотићевци из 9. добровољачког одреда. Непосредно пред стрељање љотићевски фашисти су му урезали петокраку на челу.

Advertisements

2 мишљења на „Дјечак на камену – Душан Костић

Ostavi komentar

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s