Brijanje zarobljenih četnika na Neretvi

Partizani briju zarobljene četnike, koji su potom pušteni na slobodu, u toku bitke na Neretvi, marta 1943.

Bitno je napomenuti da partizani nikog od zarobljenih četnika nisu ubili, o čemu najbolje svedoči izveštaj četničkog komandanta Petra Baćovića Draži Mihailoviću od 18. marta 1943:

Ovog momenta vratilo se 10 Crnogoraca nikšićke brigade koji su bih zarobljeni kod boljševika. Oni pričaju: zarobljenih je 90 u noćnom napadu… Od svih zarobljenika pušteno je 10 starih. Ostale su zadržali. Zarobljenike su vodili pred Peka Dapčevića koji ih je korio. Ubili nisu nikoga.

Partizani su većinu četnika smatrali zavedenim i prisilno mobilisanim seljacima, odnosno potencijalnim partizanskim borcima. Nakon što bi im objasnili da su „nesoj“ (najgora zamisliva uvreda za Crnogorca) koji se bori za okupatora, velikodušno bi im ponudili priliku da se iskupe, i okrenu oružje protiv Talijana i Nemaca.

Četnici koji su ostajali u partizanskim redovima morali su proći ritual brijanja. Brijanje, osim što je imalo strogo vojničku i higijensku svrhu, očito je bilo upriličeno i da ponizi zarobljene dojučerašnje neprijatelje, koji su potom kao novi ljudi stupali u partizanske redove.

S druge strane, one četnike koji bi odbili da stupe u partizanske redove, po povratku među svoje saborce čekala je prilično čudna sudbina. Četnički vođa Draža Mihailović je 19. marta naredio da se četnički borci, koje su partizani puštali, odmah zatvaraju u logore:

Sve puštene četnike iz boljševičkog ropstva zatvorite u odvojene logore daleko u pozadinu i ne dozvolite nikakvo mešanje sa ljudstvom radi sprečavanja širenja defetizma, zbog čega su ih komunisti i propustili.

U takvoj situaciji, izbor je bio ostati sa oružjem u ruci među partizanima, ili se razoružan vratiti četnicima i biti zatvoren u logor.

Fotografiju napravio čuveni partizanski fotograf Žorž Skrigin.

Advertisements

5 мишљења на „Brijanje zarobljenih četnika na Neretvi

    1. Ви сте добро болесни, пали сте у пракси и не признајете да вас је историја прегазила… искључиви, једноумни, опет би да владате коцем и конопцем. Власт сте добили стицајем тадашњих околности и геополитичким стањем, уз несебичну помоћ стаљиниста, комунизам који сте ви пропагирали је само утопија која је стварном животу, уз наш менталитет, карикирана до не препознатљивости. Прогоне вас авети прошлости. Као побједници остали сте данас без идеолошких потомака, а поражени народни непријатељ није уништен, чак шта више васкрснуо. Нисте ништа научили из наших братоубилачких усуда, јер нисте видјели смрти у очима па трабуњате о партизанији као о светитељима. Уразумите се није све тако црно-бијело по вашим аршинима. Ваша слобода престаје тамо ђе наша почиње.

      Свиђа ми се

      1. Ипак, вама који сте данас најгласнији противници некаквог „комунизма” (који, иначе, није нигде ни постојао, већ је то у ствари био социјализам) није ништа сметало да обилато и са пуним правом користите све погодности које је тај „србомрзачки” систем пружао, почевши од образовања, лечења, запошљавања, па до отварања лажних боловања и одласка с посла по неколико сати раније, јер је тада радник био штићен као бели медвед. Да не спомињем тек добијање борачких пензија уз изјаве два сведока и писање молби за пријем у Партију, што је омогућавало још више повластица и стварало простора за малверзације сваке врсте.
        Ово Ваше „ђе” ми говори да сте вероватно из Црне Горе. Ако заиста и јесте, тек не бих да Вас подсећам колико је „комуниста” одатле дошло, а чији потомци и дан данас владају Србијом из најстрожег центра Београда. На другу страну што су популацију фамозног Голог Отока чинили махом Црногорци, стаљинисти, дакле – такође комунисти. Иначе, колико је тај мрски комунизам био антисрпски, можда најбоље доказује чињеница да унук Драже Михајловића данас живи на Врачару, тик поред Храма Светог Саве, као факултетски образован човек. И Михајловићева ћерка је такође факултетски образована, а образовали су се – гле чуда! – у антисрпској творевини СФРЈ, под тиранијом ћопавог усташе, како је данас модерно звати Тита.
        Тако да за нашу несрећу није крив „комунизам”, већ искључиво ми сами. Осамдесетих година прошлог века је само из Србије било скоро милион чланова СКЈ. ’91. су се многи преко ноћи „освестили” и сетили давно заборављеног Српства, док се данас стиче утисак да је буквално сваки Србин потомак неког четничког војводе. Тито је умро пре скоро 37 година, СФРЈ не постоји већ скоро 26, а широким народним масама се и даље привиђају некакви политкомесари и оперативци ОЗН-е, док је Србенда сваки онај који на глави има шајкачу (најбоље црну) са кокардом. А каква је та глава и шта у њој има, то Србима већ није важно. Јер најлакше је за сопствену несрећу кривити ма кога, па макар и онога који и није крив и кога одавно више нема. Већ се толике године праве оргије по Равној Гори, четничке песме се певају по кафанама, ускоро ће, како је кренуло, и Љотић бити рехабилитован, а ја не видим да нам је нешто боље, него баш напротив. А можда је Тито још увек жив, па заједно са Арканом вуче конце са Кипра?

        Свиђа ми се

Ostavi komentar

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s