ОЧИ – Ацо Шопов

Три дена на раце те носевме збрана,
со тага и болка на погледот срцен,
и секоја капка на твојата рана
ко крвава жар ни капеше в срце.

Другарите беа и морни и гладни
со згорени грла и свиени плеќи
со тап бол се впија во очите ладни
и жалеа оти не ќе пламнат веќе.

Но јас знаев оти пак ке вивнат в жарој
и борците под нив ќе цветат и раснат,
в студените утра ќе греат ко сонце
и никога нема да стијнат и згаснат.

Последната вечер в планинското село,
кај борците беа со дрипава дреа,
со пликови жешки на стапал тешки,
и смрштени чела – згасени, мразни
ко нивните пушки укочени, празни,
и нечујно, глуво, ко здушена реја
се точеше шепот од уво до уво:
“Утре, друже, в зори, страшен бој не чека,
а ние сме малку, – сал неколку души…”

И кога ко игла ти прободе уши –
ти растресе снага и размолска тага,
со лунјени очи широки и волни
ги расече в ноќта здивените молнји!

Ко тогај, ко тогај, о другарко, помниш –
в смрзнатата вечер на пролетта рана,
кај нашата младост и првата радост
ја косеше луто куршумната слана,
а ти чело збрчка, ко тигрица рипна
и летна во ноќта крвава и црна, –
со своите очи што ригаа пламен
ги растопи чашкум челичните зрна…

vera_jocic

И после! И после – в последната вечер…
јас нејќам да мислам што потаму стана,
прошталниот шепот ти замрзна в усни,
ти гореа очи под веѓите густи!
Со нивниот пламен и со клетва света,
на заседа тргнав сред мојата чета.

А утринта кога зрив чела ни спраши
ти не беше веќе в редовите наши,
но скипеа борци со одмазда жолчна,
и видов! о видов – кога бојот почна
развихреа сите со твојата сила –
ко елени брзи и лесни ко птица.

А твоите очи се искреа гневно
во нивните потни, распалени лица…

Три дена на раце те носевме збрана,
со тага и болка во погледот срчен,
и секоја капка од твојата рана
ко крвава жар ни капеше в срце.

 

Очи – превод Сретена Перовића

На рукама те свиту носисмо три дана,
срчани ти поглед бол и туга смлави,
и свака ми капља из твојих рана
капаше у срце као жар крвави.

Другови бијаху уморни и гладни,
прегорелих грла, свијених рамена,
тупим болом роне по очима хладним,
жалећ што у њима већ нема пламена.

Али ја сам знао букнуће свим жаром
и борци под њима множиће се, цваће
у ледена јутра грејаће ко сунце
и никада неће престати да зраче.

Последње вечери, у планинском селу,
где борци беху у распалом оделу,
док пликови пале стопала им тешка,
намрштена чела – потуљени, мразни
ко њихове пушке укочени, празни
и нечујно, глуво, ко понорна река
текао је шапат од ува до ува:

„Сутра, друже, зором, страшан бој нас чека,
а нас је премало — тек неколко људи..
И кад као игла уши ти прободе –
продрма ти снагу и озрачи тугу,
широким, слободним, олујним очима
подивљале муње од ноћи отима!

Ко онда, ко онда, другарице, памтиш,
у ледено вече сред пролећа рана,
где је нашу младост а и прву радост
косила погано од куршума слана,
а ти збора чело ко тигрица скочи
и ноћ те прихвати крвава и црна –
просипљући пламен кроз осветне очи
ти растопи зачас та челична зрна…

и тада! И тада – у последње вече…
Ја нећу да мислим што је даље било!
Памтим само кад се од бола изви,
опроштајни шапат смрзну се на усни,
ал светљаху очи под веђама густим!
С њиховим пламеном и заклетвом светом,
у заседу кренух са читавом четом.

А јутром кад барут чела нам напраши
ти у редовима већ не беше нашим,
ал освету свету борци у жуч точе,
и видех! о, видех, када бој започе.

Све је твоја слика вихором опила –
ко јелене брзе и лаке ко птица.
А твоје очи искриле су гневно
уз њихова знојна, распаљена лица…

На рукама те свиту носисмо три дана,
срчани ти поглед бол и туга смлави,
и свака ми капља из твојих рана
капаше у срце као жар крвави.


  • Ацо Шопов је рођен 20. децембра 1923. године у Штипу, а умро 20. априла 1982. у Скопљу. Један је од најзначајнијих македонских песника и зачетник модерне у македонској поезији. Још као гимназијалац постао је члан СКОЈ-а, а почетом рата ушао је у Народноослободилачку борбу као борац Треће македонске бригаде.
  • Песма “Очи”, посвећена је Вери Јоцић партизанки и народном хероју Југославије (21. 08. 1923 – 23. 05. 1944. г.). Први пут објављена је после рата, у часопису „Нов ден“, бр. 1−2, 1946.
  • Дана 20. маја 1944. Верин Трећи батаљон извршио је јуриш да пробије пут кроз редове бугарске војске ка планини Ограждену. У том јуришу Вера је била тешко рањена. После три дана, ношена на рукама партизана, подлегла је ранама.
  • Фотографије: песник Ацо Шопов у партизанима и Вера Јоцић, партизанка, члан КПЈ од 1941., проглашена за народног хероја 20. децембра 1951.
Advertisements

Ostavi komentar

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s