KADINJAČA – Slavko Vukosavljević

A na Kadinjači breze su vitke
k’o borci ranjene legle uz breg.
Tišina, tišina, zatišje bitke,
na suve usne kaplje sneg.

Komandantovu pogledaj ruku –
pod njom bataljon i ceo breg;
sve bliže, sve jače topovi tuku
i tiho, tiho pada sneg.

– Prva četa, tamo kod breze!
Druga levo, na prevoj, niže.
Prateći vod – šumi polako.
Pozadi desno mitraljeze.
Dobro je, drugovi. Tako, tako..

On je polako spustio ruku.
Namah je zamuk’o breg,
samo što napred topovi tuku
i tiho, tiho pada sneg.

I napred upro bataljon oči
– tako se gleda s’ burom sve jačom –
k’o da će sada ćutke da skoči
zajedno s’ brdom, s’ Kadinjačom.

A tamo dole, još daleko,
crna se zmija okukom povi
i s’ čudnim mirom reče neko:
– Pazi, tenkovi!

I k’o da tiho niz polja bela
uz odjek topova što nebo riju,
topao kao krv iz tela
poteče šapat u Srbiju:

– Evo, ja ovde, drug u blizini
i ovo brdo i tišina –
da li je tako, il’ mi se čini –
sve je to sada Domovina!

Znam da čete Sandžaku žure
a nama ko zna šta se sprema;
evo Nemaca, tenkovi jure,
a bombi nema!

I nije čudo, nije čudo –
običan taster za to je malo –
srce dečaka uvek budno
Srbiji što je otkucalo: 

– O, čujte čete u daljini,
budući ljudi, zemljo nova,
da li je tako il’ mi se čini –
svi ste kraj našeg rova!

Kažite – tu smo!
Kažite – jesmo!
Kažite budući,
Kažite živi!
Dižite pesti, poleti pesmo,
pođite, sunca, na oblak sivi!
Vadite, ljudi, srca iz grudi!
O, kaži i ti, bar šapni, mama:
– Svi smo sa vama! 

Al’ stroj se ceo diže i krenu;
pognu se, jurnu i dečak bled
jer komesarov krik ga prenu:
– Napred, napred!

I sve najednom promeni lik,
poče da tamni, da čili dan
i sve se stopi u zov, u krik,
prigušen, dalek, k’o tuđ a znan:

 – Za nove dane – da svima svane!
Da ove staze pošteni gaze!
Da više nema groba do groba
ni gladi pokraj kućnoga plota,
da nema tame, da nema roba,
da bude toplo od života!
U cevi ljubav,
mržnju i jed –
napred,
napred!

Rođena zemljo, jesli li znala
– tu je pogin’o bataljon ceo;
crvena krv je procvetala
kroz snežni pokrov, hladan i beo.
Noću je i to zavej’o vetar.
Ipak, na jugu vojska korača:
Pao je četrnaesti kilometar,
al’ nikad neće – Kadinjača!

  
 


  • Odlomak poeme „Kadinjača“, Slavka Vukosavljevića
Advertisements

Ostavi komentar

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s